Diaspora Darling
U prvo vreme, nikako nisam mogla da vidim nikog ko je kao ja, stranac.
U prvo vreme, Englesku sam gledala samo Goranovim očima. Njegova rutina je da nakon posla sedne u kola i odveze se negde. Vikendom, posebno ranije kad se tek doselio, išao je na pešačenja oko dvadesetak kilometara svaki dan. Tako je prošao celu obalu u prvih nekoliko godina. Malo njegovih kolega i prijatelja može time da se pohvali.
Dok smo se juče raspravljali oko saveta koje ne prihvatam, oko tvrdoglavosti i želje da autoritet bude potkrepljen izuzetnošću pomenula sam to. Jedna od stvari koje mu priznajem je baš to - poznavanje obale. Posebno sam se zaljubila u njega, na jedan nežan i sažaljiv način kada sam ga zamišljala samog ovde. Svake subote ustao bi rano i napravio sendvič kafu i kupio sokić kakve piju deca - u boji, gaziran. Onda bi seo u prevoz i odvezao se do nekog mesta a onda bi dalje sam pronašao put ka Great Western Coastal Path, pešačkoj stazi koja obavija celu zapadnu stranu britanskog ostrva. I krenuo redom.
- Zašto ne bismo mogli da idemo recimo deset kilometara, bar u ovo prvo vreme, dok se ne uhodamo, pitala sam misleći da je njegova ideja od dvadeset kilometara megalomanska i usmerena samo ka ideji da me nekako “prodrma”.
- Nema ko da dođe po nas, to su male razdaljine za sela ovde. Moramo da idemo od tačke do tačke odakle se možemo vratiti, nekako.
I to je bila istina, zato odlažem tu šetnju i dalje.
Živeći ovde i sama, počela sam da otkrivam sopstvenu Englesku, koja nema veze sa ucrtanim mapama ili Goranovim iskustvima. Niti mojim predrasudama. Da, imala sam i imam i dalje predrasude prema Engleskoj, i više - prema Englezima. Ali one imaju kontradikcije i rupe. Pokušaću to da objasnim. Čini mi se da su ljudi ovde opsednuti poslom. Odnos prema hrani, deformisan je konceptom radnog vremena, pa je glavni obrok Dinner, dok je ručak bilo šta.
Posebno postoji konfrontiranje između ove i francuske kulture koja mi se kudikamo više sviđa. Ručak u jedan uz čašu vina. U porodici M. videla sam jedan lep običaj o zajedničkom ručku svih članova i pokušavam da ga ostvarim kod kuće. Svakog dana ručamo između 12:30 i 14:00 i svakog dana jedemo supu sa šargarepama iseckanim na kolutove. Spremam je od brotha koji pripremam nedeljom ili ponedeljkom pa zamrznem. Juče, dok smo se raspravljali o usaglašavanju života i obaveza, G. mi je rekao da bi najviše voleo da ja uopšte ne kuvam. Danas nije došao na ručak i osećam poraz svoje ideje da uvedem smislen red u ručanje, uprkos engleskim običajima.
Englezi su toliko racionalni, da ću se verovatno uveriti da je sve što sam smislila mimo njihovih običaja glupo i odustaću od toga ali odupiranje ovdašnjem načinu života je neka vrsta pokušaja da održim ono što verujem da je vredno. Ne ide mi.
Kontradikcija vezana za Engleze i posao je isto tako da su Englezi ljudi koji se nikada neće previše mučiti. Dakle, posao je sve ali isto tako posao nije sve u smislu da niko koga znam više od Engleza ne vodi računa o tome da ne radi previše. Ljudi koji rade dva dana u nedelji, to naglase u mailovima, i nemoguće je očekivati da će pročitati email u vreme kada ne rade. Take your time je mantra koja mene posebno teši budući da stalno imam osećaj da negde ili nešto ne stižem.
Moj život u kome sam živela pet paralelnih života u Engleskoj bi bio rezervisan za jako bogate ljude, tačnije nezajažljivo ambiciozne ludake. Većina ljudi ovde, bilo da su univerzitetski profesori, lekari ili sekretarice, ne predaju se histeriji, rade koliko moraju i odmaraju se u toku rada. Odsustvo ambicije ili žurbe je možda posledica socijalne sigurnosti koju svako zaposlen u ovoj zemlji reprodukuje na svakom koraku. Iz istog razloga moja pozicija je još nejasnija. Ekstremno sam prekvalifikovana a finansijski nestabilna. Zatvorena u kući. Čudo.
Nedavno mi je bankarska službenica rakla da sam most clever person she has ever seen samo zato što sam brzo popunila svoje podatke u aplikaciji. Ono što službenica ne zna jeste da sam napamet naučila svaku aplikaciju i svaki svoj podatak koliko sam puta morala da ih unesem u različite formulare odkako sam stigla. Pritom, kao i većina ljudi mrzim birokratiju, ali nema ko da mi pomogne. Imam osećaj kako su svi jako jako spori u svemu. Imam osećaj da samo nešto čekam svuda. Ako ne bude do kraja nedelje, vi pozovite.
Zvezda urbanog dizajna
Kad sam studirala, mi smo na faksu koristili jedan compendium iz urbanog projektovanja koji se naručivao besplatno na nekom sajtu i stizao je u Srbiju. (Sad sam otišla da proverim, radila ga je English Partnerships, nacionalna agencija za urbanu obnovu, koja je podržavala kvalitetan i održiv razvoj u Engleskoj.) E pa gradovi posebno nova naselja ovde, izgledaju kao iz te knjige. Ulice su široke, ima dovoljno svetla a na trotoarima postoje sve različite vrste popločanja. Zašto da ne kažem i cenu, mi svakog meseca plaćamo više od 20000 dinara za komunalno i gradsko uređenje. To ne mogu da zamislim u Srbiji, taj standard. Ipak, moja predrasuda je bila da je sve podređeno kolima, isključivo jer je G. tako živeo.
Subotom ujutro bi seo u kola, odvezao se do Drive-ina i kupio kafu ili bi popio kafu negde na plaži a zatim bi otišao u prirodu. Pet godina koliko dolazim ovde, samo jednom sam otišla do centra grada, i tada je sećam se - bila otvorena jedna mala brza hrana za doručak i imali su pržena jaja. Nisam se zadržavala. Drugi put sam otišla do grada gradskim prevozom do apoteke i tom prilikom sam videla i druge ljude u gradu. Videla sam normalne kafiće, doduše poluprazne u radno vreme i videla sam male zanatske radnje.
Kada sam sama počela da izlazim u grad, iskrsnule su i druge osim jedne jedine arapske radnje u Truru. Malo po malo počeli su da se pojavljuju turski kebabi i berbernice, jedan kineski restoran, jedan istočnoevropski salon za nokte. U prvo vreme, nikako nisam mogla da vidim nikog ko je kao ja, stranac. Sa prozora spuštale su se union flags (sada postoji izraz za radikalne desničare - flaghaggers, neću ga prevoditi) i nedaleko od kancelarije lokalnog MP bilo je sedište neonazi grupe. Nisam očekivala baš nešto posebno, ali činilo se da sam u belom centru ekstremne desnice, bilo da su u pitanju ekonomski liberali ili radnički nacional socijalizam. I to je pomalo uticalo na to da se još više povučem i sakrijem.
Pub preko puta se zatvorio
Raniji stan u kome je G. živeo gledao je ne omanju kuću, konačište i mini hotel sa pabom u prizemlju. Svakog petka oko šest, kad se završi sa poslom, tamo su počinjale karaoke, nikoga nikad nisam videla samo sam čula te karaoke. Počinjala sam da mislim kako će to mesto biti gde ću dolaziti kad poludim od zatočenosti u kuću. Jednom sam čak pitala da odemo tamo, posle izlaska. G. se prvo nećkao a onda me je zamolio da tamo, kad dođemo, pričamo na engleskom. Oni ne vole strance, a ne znaju ni da je on stranac. Osećala sam se posramljeno i nisam ni otišla.
Otišli smo drugom prilikom po danu, za šankom su stajali lokalni pijanci u potpunom mraku, a dve žene su pevale karaoke same na podijumu. Bile su kao iz nekog filma, neodređenih godina i bez ikakve veze sa izgledom svih ostalih žena koje znam. Nosile su nešto što bi trebalo da svedoči o njihovom osobenom stilu, ali bile su samo čudne, kao da nije dovoljno što su tu gde su. Sve je izgledalo kao kraj nekog aftera a bilo je oko podne. Ispred su bili ćelavi ljudi na motorima, sa belim muškim gaćama navučenim na glavu, oni su slavili momačko. Posle nisam ni razmišljala da odem tamo.
Park, naravno da je park
Mislila sam da ću o parku u koji volim da idem pisati nešto prelepo, nešto više. Verovatno je bilo neophodno da kažem da se ostalo što je u okolini čini na svaki način odbijajućim, da bih došla do toga zašto mi je jedan uređeni park koji se nalazi između dva industrijska kompleksa i rupe u kojoj je močvara a biće prodata za treću industrijsku zonu čini toliko lepim.
Taj park je u stvari kompleks sećanja na rudarsku industriju ovde. Upoznala sam je preko posete starim i napuštenim rudnicima, preko novih pogona oko nas koji se otvaraju za preradu metala i litijuma koji je nova šansa Engleske. Ali taj park, koji se prostire na 19 jutara zaista je prelep. Verovatno jer je u kontrastu sa ostalim malim kućicama u kojima žive starosedeoci - znam to jer ih vidim kada šetam noću.
Oko Heartlandsa su nove savrmeno planirane kuće od jeftinih materijala, njihova lokacija nije ekskluzivna ali to želi da bude i prazne su ili u njima žive istočno-evropljani ili neki novi bogataši sa kolima u drečavim bojama parkiranim na ulici, ispred. Nekoliko kuća izgleda jako čudno, kao da su iz Sunđer Boba, a u blizini se skupljaju mladi da vejpuju i puše travu.
Sve što je napravljeno uz pomoć fondova iz EU, sada pomalo propada. Red Cafe koji je tu nekakvo zamišljeno mesto okupljanja nikad nisam videla da radi. Videla sam jednom da neki stanari u blizini imaju saunu u kući, tu se nalazi i Baltic shop a nekoliko kamp prikolica je isto parkirano tu. Nikad nisam videla ni jedno dete na velikom i veoma dobro opremljenom igralištu za decu. Kao da nema ljudi, samo uređeni prostor koji propada.
Diaspora gardens
Najlepši deo tu je spomen park rudarima koji su otišli u dijasporu, zove se Diaspora gardens, i iz prostora u prostor park pruža informacije o znamenitim iseljenicima u Severnoj i Južnoj Americi, Novom Zelandu i Australiji, u Africi i svuda po svetu. Korniški rudari su se posle slomova jedne od rudnih revolucija iselili po svetu, lepe table koje to opisuju sada su išarane sprejevima kao i sve table svih džentrifikovanih industrijskih naselja. Ali postoji nešto smirujuće dok pada mrak na pampas trave ušljiskane blatom i vlagom u mirisu buđi koji se širi u bašti prepunoj tropske vegetacije.
U sumrak ima još jako puno svetla, i sama sam se iznenadila dok sam fotografisala uvek isto, šetajući iz bašte u baštu u baštama dijaspore. Zamislila sam kao da se to mesto baš meni obraća, nekada je obećavalo ali sada su baš svi odustali od njega. Prepušteno je samo meni, svima je ostalima već dosadno. Vetar duva preko ravne vodene površine preko koje je most - nekada je neki uzbuđeni pejzažni arhitekta smišljao koncept za to ali sada ga svi zaobilaze i idu stazicama koje su kao i sve druge stazice. Kaljave na delu gde se sustiču s travom, njima idu oni koji trče i vlasnici pasa koji skaču po travi, riju i valjaju se u vodi koja izbija tu i tamo.
Vegetacija u malom improvizovanom jezeru je već osušena ali sigurno i malo buđava, jer svaki dan pada kiša a ta je vitičasta suva trava trebalo da bude zelena. Nije zelena. Zelena su polja potpuno netaknutih livada oko kojih žurno svaki dan hodam a ponekad trčim. Vetar na jednom delu tako briše da je nemoguće hodati mu u susret i više volim da priđem bliže uređenom delu. Sve je to stvar preferencija. U susret su mi jednom išli trkači s lampom na glavi, mislila sam da je bicikl jer se slabo šta razaznaje u mraku.
Već posle šest je mrak i već tad nema nikoga i ja ne volim da se zadržavam. Pitam se da li je vikendom bolje pa sam juče opet otišla. Nije bolje. Pored samo dođe mesarski kamion i to je vikend zanimacija, ljudi kupuju meso. U parku ima više ljudi koji istrčavaju pse, ali nikad više od dvoje troje. Svi su za vikend u prirodi, isto kao što je i Goran. Pešaka skoro da i nema, ali sve za njih je spremno, kao da će se jednom pojaviti. Klupice, različite podloge, pejzažna arhitektura, igrališta za decu. Mislim da su svi u dijaspori, a mi iz drugih delova sveta smo na njihovom mestu. Možda i zato mislim da je ta bašta za mene, diaspora garden koju uvek zovem diaspora darling. My happy place.